Serbian Holocaust

Edita Nada Gavanski, June 26, 2012, Novi Sad


Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović

Voices of Survivors


Transkript intervjua na srpskom jeziku


Rodjena sam 01.08.1923. u Rumi. Do male mature sam živela u Rumi. 1938. smo se preselili u Novi Sad. Stanovala sam u ulici koja se zvala Ulica Danila Kiša, a pre se zvala Madjarska i Augusta Cesarca i ne znam, sto imena je imala i promenila. 

1941. kada su ušli Madjari izašao je oglas da Srbi, Jevreji i Cigani koji nisu ovde rodjeni moraju da napuste Madjarsku i to u roku od nekoliko dana. To je bilo odmah u aprilu čim su ušli. U našoj familiji smo bili mama, tata, baka, moj brat i ja. Morali smo ići sa ruksacima. Tu je bila još jedna porodica koja je bila u gostima kod sina lekara. Oni su jako dobro poznavali čoveka koji se zvao Berger i koji je imao vilu preko puta. Samo predješ most i tu je to naselje Ribnjak. Tamo je imao vilu, a to je već Hrvatska. Preko njih smo mi svi otišli tamo. Dao nam je na raspolaganje tu vilu. Tu smo bili sedam tana. Okolo je bilo vrlo ljubaznih ljudi, njegovih prijatelja Srba, koji su nam pomagali koliko su mogli jer su ustaše sve odnele. Za tih nekoliko dana su oni ispraznili tu vilu. Tada su tamo bile samo ustaše.

U vili smo ležali na zemlji. Na žalost ne znam kako se zove ta familija gde su mi moji dozvolili da dodjem i da spavam kod njih. Jedna gospodja i jedan gospodin. Imali su sobu za mene. Te noći sam išla kod njih da prespavam. Kada sam ujutru ustala moji su došli po mene - ustaše su došle po nas i peške su nas vodile za Rumu.

- Je li bilo još ljudi sa vama ili samo Vaša porodica?

Bili su i  Štajnovi. Oni su bili iz Rume. Njih je bilo troje. Bila su još dva brata Rumljanina. Ne mogu da se setim njihovog prezimena. Oni su u Rumi imali i majku i sestru i bili su u Ribnjaku. Štajnovi su se vratili u svoju kuću, jer su oni bili samo u poseti kod sina koji je u Novom Sadu bio lekar. Moja baka je imala rodjenu sestru u Rumi gde su bili i njena ćerka i sin, tako da smo imali gde da idemo.  E, još je i moja tetka bila sa nama. Zvala se Fišer Katica i ona je bila sa nama u Rumi. Ona je pre svih nas otišla iz Rume. Znate kako se onda išlo? Potplatite ustaše i oni vas prebace preko Dunava. Čim ste preko Dunava odmah ste u Madjarskoj. Više niste u Hrvatskoj.

Svi smo se smestili kod bakine rodjene sestre. Tamo smo živeli normalno. Nismo izlazili. Mogao si izaći, ali... U prvo vreme nije bilo odmah žutih zvezda, ali posle smo morali nositi žute zvezde i znate kako, bilo je neprijatno jer je bilo puno Nemaca već tamo. Ne rumskih Nemaca. Oni su bili ista takva djubrad kao drugi Nemci jer su sve znali i možda su bili i gori. Ovi bar nisu poznavali ljude.

- Niste mogli da idete u školu?

Kakva škola! Ni govora! Tamo su prvi put uhapsili moga brata i moga oca i ujaka uz ostale Jevreje. To je bilo u maju 1941. Moj brat je tada imao petnaest godina. Držali su ih u nekom magacinu ili šta je to već bilo, ali ih nisu držali mnogo. Nekih osam dana i onda su sve pustili. Brat i ja smo tamo bili sve do konca avgusta. Naši roditelji su, ne znam na koji način jer na kraju krajeva ja sam još bila mlada, nisam imala ni osamnaest godina, niti bi nama to rekli da nas opterete, uspeli da potplate neke ustaše. Znate da ima takvih ljudi koji se samo time bave. Prebacili su mog brata i mene za Novi Sad pošto smo tu imali rodbinu pa smo imali gde da budemo. Mama, tata i baka su ostali u Rumi. Oni su se vratili u novembru. Mi u avgustu, oni u novembru. Isto su ih tako prebacili. Onda smo se vratili u našu kuću.

Tamo smo živeli normalno pod Madjarima. Znate kako je to bilo, ipak ste uvek i za sve bili Jevrejka. Omrznuta Jevrejka bez obzira kakav si čovek bila.

- Ali ipak je bilo lakše pod Madjarima nego u NDH?

Apsolutno, jer u NDH 1942-43. već nije bilo nijednog Jevrejina. Ili su bili u Jasenovcu ili su na putu za Jasenovac već ubijeni, jer ta baka i deda, tačno tako sam čula, nisu ni stigli u Jasenovac već su ih ubili negde u medjuvremenu.

- Kako su se zvali?

Rajh. To im je bilo prezime.

- Vi ste živeli u Novom Sadu. Da li se sećate racije 1942?

Apsolutno. Bila sam tu za vreme racije.

- Kako je to izgledalo?

Kako je to izgledalo? Znate, nije bilo loših strana koje ja preživela nisam  od 1941. do 1944. jer vratila sam se 1945. 

Racija je bila u januaru 1942.

Znam, preživela sam raciju. Znate kako je to bilo? Bilo je velikih plakata na ulicama da se ne sme izlaziti i da se mora sve zaključavati, da roletne moraju biti sve spuštene. Niko nije ni sanjao, niti je znao šta se dešava. To je bilo jedan dan ranije i dabome da su se svi morali toga pridržavati. Racija je trajala tri dana. Kod nas su došli treći dan i to pred kraj.

- Došli su madjarski vojnici?

Da, madjarski vojnici. Došao je kod nas jedan mlad, sasvim mlad oficir iz Madjarske. On je bio glavni. Ne mogu tačno da kažem da li je sa njim bilo dvoje ili troje zato što ja nisam izlazila. Kod nas je ušao samo oficir. Lupali su na vrata. Pošto je sve zaključano nismo znali uopšte šta se dešava na ulici. Mama je otišla da otvori vrata i oni su pitali: "Ko je ovde vlasnik kuće?",  a mama kaže:"Ja". "To nije jevrejska kuća?". Mama ne zna šta se dešava i ne može lagati i kaže:"Baš jevrejska kuća. Ja sam Jevrejka". Mi smo imali dosta stanara jer smo izdavali četiri stana. Pošto je naša kuća bila sa ulice, prvi ulaz je bio naš i oficir je došao kod nas a vojnicima je rekao da idu od stana do stana. Ušao je unutra a mama je morala da pokaže sva dokumenta, uključujući i od njenog oca koji je umro kada je ona imala šesnaest godina. Znate kako je to išlo - da vidi poreklo ko si i šta si. Mama je to sve izvadila i dala. On je otišao i pregledao ceo stan, sve sobe, kuhinju, špajz, sve, sve, kao da li imamo četnika u kući. Kakve četnike! Onda da li imamo četnika na tavanu i takve gluposti. Pregledao je i ormane, sve je to otvarao, ali smo mi ipak imali sreće. Sve je pregledao i ništa nije rekao, a kada je sve bilo gotovo onda je rekao mojoj mami da ja idem sa njim gore na tavan da pogledam da li ima četnika gore. Pošto sam ja ozebla, bila sam bolesna, mama je na to odgovorila: "Izvinite, moja ćerka ne može da ide. Bolesna je, ima temperaturu i ozebla je". Onda nije ni on išao. Njegovi vojnici su išli u svaki stan i sve ispitali. U toj našoj kući bio jedan par starih Jevreja od čijih sinova smo mi kupili tu kuću. Oni su bili tako stari i bolesni da su stalno ležali u krevetu. Deca su im donosila hranu i sve što treba.  Ostale tri porodice su svi bili Madjari. Znate kako je bilo pre za vreme stare Jugoslavije. Nisu vas pitali da li ste Madjar, Jevrejin ili Srbin. Sa svima se lepo živelo. Osim toga moji roditelji su bili takvi da se ni sa kim nisu svadjali, sa svakim su imali najlepši i prijateljski odnos. Ti stanari Madjari su jako lepo o nama govorili samo da nas ovi puste, jer ni oni nisu znali šta se dešava. Pošto su ih ispitivali, oni su najlepše što su mogli o nama pričali. 

Mi smo jedina kuća u celoj ulici koja uopšte nije odvedena.  Nisu svi koji su živeli preko puta nas stradali, ali su svi otišli bar u Spomen dom ako nisu stigli da idu na Dunav. I to je zavisilo od ljudi, od sreće. Ne baš preko puta nas, stanovala je jedna porodica. Imali su lepu kuću. Tihi, mirni ljudi, muž, žena i dvoje dece. Njih su ubili. Zavisi ko je ušao u kuću. Od moje familije svi su išli u Spomen dom.

- To je Sokolski dom?

Da, to je bio Sokolski dom. A moja sestričina koja je bila baš u Madjarskoj, nju su sa voza odveli u Spomen dom ili Sokolski dom, kako hoćete. Od bakinog rodjenog brata žena i njena sestra uopšte nisu izlazili. Znate, onda nije bilo tako starih kao ja od osamdeset devet godina, nego si od sedamdeset devet već bio tako star da već nisi mogao da ideš. Oni iz kuće nisu izlazili. I njih su ubili. Od moje familije su dosta ubili. Od tih strahota što su radili mi ništa nismo znali.

Pošto je moj otac bio strastven pušač i pošto nije imao više cigareta, čim su oni dozvolili posle tri dana da se izlazi, njemu je četvrtog dana ujutru prvo bilo da ide da kupi cigarete. Kada se on vratio! Možete misliti, kaže, leševi na snegu, a sneg crven od krvi. Nije uopšte dozvolio da izadjemo ni bratu, ni meni, ni mami.

- Je li ta Vaša kuća bila pored Dunava?

Ne, ne, ne. Pa Miletićeva ulica je bila skroz puna leševa. A gde je Miletićeva! Da bi kupio cigarete tata je morao ići u grad. Kazao je da je to nešto jezivo. Leševi su još stajali. To je bilo rano ujutru i leševi su još bili napolju jer nisu stigli kamionima da ih tako brzo nose. Niko ne zna ni gde su sahranjeni. Za one koji su u Dunav bačeni to se znalo. Jer, znate kako je bilo? Temperatura je bila preko minus trideset, pa su majke sa decom koja su vrištala od zime i svega jer su ih odveli onako kako su ih u kući zatekli išle preko reda. Preko reda u smrt sa decom. Ne mogu shvatiti da ljudski um tako nešto može da zamisli kao što je Novosadska racija i Aušvic. Ne samo Aušvic, već svi logori. E, to vam je bila racija. To je bilo  1942.
Do 1943. nije bilo takvih cirkusa, a 1944. je već počela žuta traka.

- Kada su Nemci ušli u martu ili pre toga?

Ne mogu sada tačno da se setim, samo znam da smo 1944. nosili traku. Nemci su brzo ušli.

- 19. marta.

E, onda će ipak biti kada su Nemci ušli. Možda koji dan ranije jer su već javili ovima da ulaze. Onda smo znači od marta nosili...pa da, jer u aprilu su nas već odveli.

- Da, kako su oni došli sudbina Jevreja je bila zapečaćena.

E, sada ću Vam reći - 19. marta su ušli Nemci u Novi Sad. 19. marta su došli po mog oca. Nisu sve Jevreje tada vodili, samo pojedince i sada ću Vam reći i zašto. Moj otac je bio sa društvom, to Vi ne znate, bila je pivara i tamo se užinalo. Sedeli su za stolom i pričali i moj otac, ne znajući ko sedi iza njega, ovako je rekao: "Hitler nikada ne može dobiti rat. On ga može samo izgubiti". Na njegovu nesreću glavni Švaba za Novi Sad sedeo je za drugim stolom sa svojim društvom i čuo ga. Zato su oca prvog dana odveli. Posle su drugog dana i druge odveli, ali ne sve Jevreje. Ne.
- Oni su tek krajem aprila počeli sve da kupe.

To je posebno. E, onda su ih Nemci odveli u zgradu gde je sada  Dom JNA. To je preko puta Miletićevog spomenika u Novom Sadu. Tukli su ga svakih pola sata i onda su ga polili kantom hladne vode kada više nije mogao da izdrži. Imao je džepni sat. Lupio ga je o zemlju i polomio i presekao sebi vene. Nisu ga pustili, ostao je tamo. Ruku su mu vezali, nešto mu dali. Neki lekar je bio tamo. Ja mislim da sve zajedno koliko su bili tamo nije bilo sigurno više od dve nedelje i sve su ih pustili. 

Kada se vratio kući zvali smo lekara kome mogu da zahvalim jer je bio tako dobar čovek i hteo je da dodje kod Jevrejina kući.

- Srbin lekar?

Srbin. Doktor Maletić se zvao. Neću ga zaboraviti dok sam živa. Pregledao je tatu. Jedan bubreg su mu odvalili. Možete misliti...On je došao kući u sredu. To neću nikada zaboraviti - u nedelju uveče je rekao mojoj mami: "Znaš šta Margita, ja osećam da će me ponovo odvesti", a mama ga još teši i kaže: "Pa nemoj, zašto bi te odveli. Da su hteli da te odvedu ne bi te ni pustili". To je bilo u nedelju uveče. Zamislite kakav predosećaj! U ponedeljak ujutru su došli po njega i odveli ga i mi ga više nismo videli. Otišao je u Bačku Topolu, a mi smo ostali kod kuće. Mi smo otišli sa celom grupom Novosadjanja.

- To je bio taj sabirni logor u Bačkoj Topoli?

Da.

- I šta se sa njim dogodilo, da li znate?

Ne. Nikad nisam saznala. Samo da je ubijen, a drugo ništa.
Mi smo ostali tu do aprila 1944. kada su sve odvodili. Prvo u templ ili sinagogu, kako hoćete. U novosadskoj sinagogi su skupljali sve, jer nisu mogli sve da odvedu u jednom danu. Tu su skupljali tri dana. Strpali su nas u kamione i odveli u Suboticu. To je bio neku stari mlin u Subotici, ogroman.  Sada ga više ne bih našla i ne bih ga prepoznala. Ležali smo na podu. Ljudi su poneli ćebad jer smo mogli da ponesemo kofer ili ruksak.

- Bili ste Vi, brat i mama.

I baka. Nas četvoro.

- Da li je bilo puno Jevreja kada su vas okupili u tom mlinu?

Tada je bio pun mlin samo Novosadjana. Bilo je u Novom Sadu oko tri i po , četiri hiljade Jevreja. Bili smo u mlinu deset ili više dana. Uglavnom, onda smo prebačeni u Baju. To je bio neki hangar. Bio je ogroman, možete misliti kada smo svi stali tamo. Dole je bila zemlja. Sve jedno pored drugog smo na zemlji ležali. To ne smem da zaboravim - kada smo bili u Subotici...znači duže smo bili, najmanje petnaest dana zato što su svake subote oni koji su se usudili, prijatelji, ne Jevreji jer Jevreja nije više bilo, donosili nama hranu. Muž od rodjene sestre moga muža je svake subote dolazio. Moja buduća svekrva je mesila i slala nam hleb i drugo. Mi smo kod nje ostavili i brašno i šećer i šta ja znam šta ne, jer sam se ja dugo zabavljala sa mojim mužem. Bila je to djačka ljubav. Ja sam imala šesnaest, on osamnaest godina. Taj je čovek, svaka mu čast, svake subote dolazio i donosio nam hranu.

- Odakle je dolazio? 

Iz Novog Sada. Iz Novog Sada je išao u Suboticu. Onda smo iz Subotice prebačeni u Baju. Do 26. maja smo bili u tim hangarima. 26. maja je stigla neka lokomotiva, marveni vagoni. Pre toga je ponovo došao Sava Smederevac, tako se zvao, i doneo nam je zadnje pakete. Svega nekoliko njih je došlo u Baju, ne znam da li ih je bilo i petoro.

Ukrcali su nas u te marvene vagone baš kao marvu. Nismo imali mesta da svi legnemo na zemlju ili da sednemo, jer ako se neko razboleo morali smo da stojimo, toliko nas je bilo u tim vagonima. Tri dana i tri noći smo išli. Ukrcali smo se 26. maja pre podne i 29. maja pre podne smo stigli za Aušvic. Oni nisu otvarali vrata vagona da iznesu mrtvace. Ako je neko umro, išao je sa nama.

- Ljudi su umirali?

Kako da ne! I imali dizenteriju i sve...Imali smo kible i možeš misliti! To je bila jedna grozota. To što smo mi doživeli ne bih želela ni najvećem neprijatelju. Jevreji - izabran narod! Zato smo tako stradali, što smo izabrani?

Stigli smo 29. maja pre podne. Onda su otvorili vagone. Mi nismo znali ni ko su, ni šta su, niti smo znali šta je Aušvic. Rekli su nam da sve stvari moramo ostaviti. Mi smo, recimo, imali malo hrane koju nam je Sava doneo. Bilo je i onih koji nisu imali. Moja mama je još štedela sa hranom, raspodelila je. Sa nama je još bila moja tetka, njena ćerka i moja dobra prijateljica koja mi je bila kao sestra. Mi smo svi bili zajedno. Oni nisu dobili pakete, samo mi, i onda je mama delila hranu svima na jednake delove da svi dobiju. Ostalo je malo pa kad stignemo da još malo prezalogajimo. Sve smo morali ostaviti, i ruksake i torbe. Čim smo izašli iz voza, kada su otvorili vagone, odmah su vikali da sve ostavimo i krenemo u redovima.
Muškarce su odmah odvojili. Pošto je brat bio sa nama, njega su odvojili na jednu stranu, a žene na drugu stranu. Onda smo išli u redovima,a Mengele je stajao na nekom podijumu i zviždao Donauwalzer . Tako nas je selektirao -samo je pokazivao rukom. Nije to bilo ni po godinama ni po ... Ja mislim da je to bila ili sreća ili sudbina. Ne znam šta da Vam kažem. Ko je kakvu sreću imao. Moja mama nije imala punih četrdeset dve godine kada su je ubili. Otac nije imao punih četrdeset pet. Kako smo išli tako su baku, mamu i tetku odvojili na jednu stranu. Pošto mi ništa nismo znali o logoru, one su mislile da idu na lakši posao, a mi mladji na teži. Ostale smo zajedno Bebica, Silva...

- Bebica je ta Vaša drugarica?

Mira mi je drugarica. Bebica mi je sestričina, Silvija je od bratića žena, Mira mi je prijateljica. Nas četiri smo ostale, a njih tri su otišle. Još se moja mama okrenula i stala, ali vojnici su ih gurali da idu.

Mi smo onda otišli u Waschraum (kupaonicu), ali smo dugo čekali. Pre podne smo stigli i ne znam koliko sati smo stajali po najvećem suncu. Neki su padali u nesvest. Bili smo skroz u žicama i neko viče i pita nas odakle smo, a mi ne znamo kakva su to odela, da su to logoraši. Ja, kako sam bila mlada i blesava, kažem odakle smo. Na to naidje jedna Nemica esesovka i vidi me i udari me u čelo. Da me pogodila u slepoočnicu ostala bih mrtva.

- Čime Vas je udarila?

Sa šipkom, prutom (pendrek). Preživela sam. Nije bilo strašno. Doživeli smo mi sve i svašta. Tako smo čekali i čekali dok nismo došli na red. Prvo je bilo šišanje svuda po celom telu, onda su nas nečim špricali protiv buva, šta ja znam protiv čega. Onda su nas smeštali u blokove.

- Jesu li Vas tetovirali?

Uopšte nisam tetovirana i odmah ću Vam reći i zašto. Nas četiri smo od prvog do poslednjeg dana bile zajedno. Bile smo u Bloku VII. A tetovirana nisam bila zato što je ceo lager bio logor za uništenje. Tamo se svaki, svaki dan išlo u gasnu komoru. Posle Zell Appell (prozivke) se išlo u gasnu komoru. Zato mi nismo tetovirani. FKL  je bio radni logor i tu su svi tetovirani. C logor i D logor su bili logori za uništenje. Vernichtungslager, tako su ih zvali.

Znate kako je izgledao naš logor? Bilo je tri daske - donja, srednja i gornja. Ispalo je tako da nije bilo mesta za sve, pa su Bebica i Silva spavale na srednjoj, a Mira i ja na gornjoj. Ako je bilo kiše, onda je prokišnjavalo. Ja sam se posle otprilike nedelju dana jako razbolela. Da li sam imala dizenteriju ili tifus, ne znam. Stolica mi je bila krvava. Ništa nisam jela, čak ni onaj hleb. Nije to bio ni hleb, ja ne znam od čega je bila ta vekna. Od gore je izgledala kao strugotina od drveta. To je bila mala vekna i delila se na ne znam koliko nas. Svako bi dobio zalogaj. Ja sam gorela od temperature. Moja sestričina podigne glavu prema meni i plače, plače, a ja joj kažem: "Nemoj plakati, neću umreti". "Ali tvoja mama je rekla da ja pazim na tebe". A tu nema pažnje i nepažnje. Kada sam išla na Zell Appell nisam mogla da stojim.

- Ujutru se išlo?

I ujutru i uveče. Dva puta dnevno. Nisam mogla da stojim od temperature i sela sam na zemlju. Na to je došla naša blokova. Svaki blok je imala svoju blokovu. Bila je Jevrejka koja je ostala živa posle svih tih...To su bile Čehinje i Slovakinje koje su još 1942. došle u logor. Ostalo ih je jako, jako malo živih. Ona je bila gde i mi, samo je bila u ogradjenom delu. Došla je, videla mene kako sedim, podigla me i opalila mi takav šamar uz upozorenje da to više ne sme da mi se desi. Da su Nemci koji dolaze i prebrojavaju videli da sam ja sela, onog momenta bih išla u gasnu komoru. Zato me je lupila, inače je bila dobra. Bila je moja imenjakinja - Edita. Ja sam Edita Nada. Službeno Nada, inače privatno, u mojoj porodici, Edita.
Pila sam samo onu crnu vodu, jer ništa nisam mogla jesti. Izvukla sam se bez ikakvih lekova, jer da sam se prijavila kao bolesna išla bih u gasnu komoru. Evo sada recite - tako teško bolesna, svaki dan krv i krv, a izvukla sam se. Ja kažem da verujem u sudbinu.

Prvo smo imali blokovu koja se zvala Surka, ali je ona premeštena na neku veću funkciju i umesto nje je došla moja imenjakinja Edita. I jedna i druga su prema nama bile fer. Nikoga nisu maltretirale. Još je Surka rekla, pošto je sada bila zadužena za sve logore i svoje prijateljice koje su bile blokove, da će nas iz Bloka VII poslati da idemo na neki dobar rad, da ne ostanemo ovde. 

U logoru je bilo strašno. Niste mogli ići u wc kada ste hteli. Zamislite kako je bilo kada smo bolesni. Imali smo kible unutra i možete misliti na šta je to ličilo. Znate šta mi je bio jastuk? Jedino šta sam zadržala od svih stvari su cipele. I to mi je mama dala visoke cipele na šnir i na njima sam spavala. Na dasci mi je bio taj jastuk, a dobili smo neko prljavo ćebe  Ne mogu Vam sada tačno reći da li je u tom prostoru bilo nas deset ili dvanaest. Deset nas je bilo sigurno. Onda noću, kada sam ja morala da se izvučem...

- Kako, deset vas je spavalo na jednoj dasci?

Pa normalno.

- Ja sam mislila da ste bile po dve na jednom krevetu.

Uopšte nije bilo kreveta, rekla sam Vam, samo daska. Nas deset sigurno na jednoj. Pošto sam bila bolesna, morala sam noću stalno da idem na kiblu, pa posle nisam mogla da se uvučem na svoje mesto jer smo ležale kao sardine. 

Idete da se perete kada vam dozvole, idete na wc kada vam dozvole. Ako nije štimovao broj na prozivci , jer oni nisu imali imena nego samo brojeve, onda smo satima i stajali i klečali. Sada ću Vam ispričati nešto jezivo. Bio je jednom Zell Appell i fali jedna, nema je i nema. Satima je to trajalo, valjda od šest sati do deset smo stajali i klečali. Sunce peče, neko padne u nesvest, već kako ko izdrži. Na kraju je došla Greze (Irma Greze) koja je bila grozna. Bila je satana, nešto neopisivo loše.

- Ko je ona bila, neka esesovka?

Ona je bila glavna nad svim ženskim logorima. Zvala se Greze. A znate kako je bila lepa. Ne mogu Vam opisati kako je bila lepa žena. Mlada.  Ali tako je bila zla da to ne možete zamisliti. Ni životinja joj nije bila ravna. Ona je našla tu logorašicu. Wc-i su bili jako daleko i ona ju je našla kako leži negde ispred ili iza wc-a. Žena je imala tifus i više nije mogla da ide. Greze je uvek išla sa velikim vučjakom. Skinula je sa vučjaka ogrlicu, vezala je ovoj oko vrata i tako ju je vukla prema nama. Kada je stigla do nas, uzela je revolver i ubila je pred nama. 

Da Vam ne pričam kako nam je bilo kada smo već znali da se ide u gasnu komoru... U početku nismo znali gde vode ljude. Oni su gledali da odvoje ko je mati i ćerka, koje su sestre ili koje su logorašice  bliske i onda bi jedna uvek išla u gasnu komoru. Dugo nismo znali gde su naši. Na kraju pošto smo toliko puta pitali rekli su u H lageru - Himmellager, a himmel je nebo. Onda smo znali da su ubijeni.

- Ko vam je to rekao? Neki logoraši?

Blokova. Mi sa drugim logorašima nismo dolazili u kontakt. Samo naš blok, odnosno ženski logor. Ja sam bila u Bloku VII, a bio je i XIII i IX...Jako nas je mnogo bilo, hiljade i hiljade. 

Ne sećam se da li je bilo na dve nedelje ili jednom mesečno da idemo na tuširanje. Tada bismo sve skinuli sa sebe. Nikad neću zaboraviti, bio je već mesec oktobar i dobila sam liht plavu kloke letnju haljinu (kloke je vrsta svilene tkanine). Ne da je već bilo hladno, nego jezivo hladno. Neke rite smo dobijali jer su sve naše stvari koje su bile dobre odneli. Nijednu maramicu nisi mogao zadržati. Onaj koji je imao kod sebe prsten ili sat ili nešto tako, to su uzeli. Zaboravila sam Vam nešto reći i sada moram da Vam kažem. Tog istog dana, pre nego što su nas odveli iz Novog Sada, morali smo dati sav nakit i svo zlato što smo imali ovima koji su došli da nas vode. Ja slučajno imam taj dokument.

- Oni su potpisali da su to uzeli?

Da, popisali su šta su hteli, a što nisu popisali stavili su sebi u džep. Vi niste smeli ni da pisnete. To sam zaboravila da kažem. Ja mislim da retko ko ima to napismeno što ja imam, ali nikome to nisam pokazala jer to nije interesantno. Koga to interesuje šta su oni odneli i šta su zapisali a šta nisu. Zapisali su šta su hteli.

Dakle, rite su nam dali, u to su nas obukli. Večito smo bili puni vaši i stalno smo ih gnječili. Stalno smo tim bili zaokupljeni da se branimo od belih vašiju, samo nisi mogao da se odbraniš.

- Znači da je bilo puno tifusara?

Kako da ne. Bilo je puno bolesti. Ako bi Vas zatekao Nemac, odnosno Nemica, da ne možete da izadjete iz barake,onda biste odmah išli u kao bolnicu. Kakva bolnica! Bio je jedan blok kao naš i unutra su bili svi bolesnici. Možete misliti kako su ih lečili. Svi su posle toga otišli u gasnu komoru.

- Nisu se vratili?

Normalno.

- Ujutru i uveče ste išli na prozivku. A tokom dana ste bili unutar bloka?

Tokom dana mi nismo radili. Kada je naš blok bio zatvoren ili ceo naš logor, naš jer su  bili i drugi, nismo uopšte mogli izlaziti ceo dan, recimo.
Da Vam ne pričam šta smo imali za jelo - ujutru tu crnu vodu, a u podne bismo dobili jedan dan supu od koprive, a drugi dan od marvene repe. Uveče smo dobijali tanko parče hleba sa marmeladom ili nekim smrdljivim sirom ili margarinom. To je bila večera. Uvek gladni! Svako je na drugi način podnosio glad. Ja sam nekako sasvim normalno to podnosila. Gladna sam bila, ali su gladni bili i drugi. Neki su jako patili što nisu imali da jedu koliko hoće. Na kraju se čovek navikne i da ne jede, verujte mi.

U Aušvicu sam bila od maja do novembra. U novembru smo jednu noć proveli u FKL-u. Ja sam bila u toj kloke haljini, a znate li kako je tamo hladno. Leti je strašno toplo, a jeseni i zime su hladni. I noći su leti hladne, a danju je jako toplo.

- Šta je FKL?

Frauen-Konzentrationslager , ženski koncentracioni logor. To je bio radni logor. Tamo su svi radili. Svako je imao neko zaduženje. I tamo mene vidi moja dobra prijateljica. Njen brat je bio moj najbolji drug na svetu. Ona je bila malo mladja. Bila je jako dobra, družile smo se i dolazila je kod nas. Zvala se Fridlend Adela. Kada me je videla tako obučenu, pitala me gde idem. Rekla sam da ne znam, da su nas tu doveli i da idemo negde u radni logor. Ona je rekla: "Ja ću tebi nešto naći", i tog jutra pre nego što smo krenuli donela mi je jedan crni mantil. Na žalost, zadnjeg dana pred oslobodjenje umrla je od tifusa. 

Ponovo su nas strpali u vagone i vodili za Nemačku. Torgau je u istočnoj Nemačkoj. To je Torgau na Elbi gde su se sastali Rusi i Amerikanci. Tu sam bila u radnom logoru. Radili smo u fabrici municije. Ujutru u šest smo morali biti tamo, a fabrika je bila izvan logora. Logor je bio sasvim izvan mesta. Tamo je bilo trinaest hauzerki, Nemica esesovki, i jedan Oberstein firer koji je bio nad njima. On se nije mnogo mešao. On je medju njima bio najpitomiji. Te esesovke su bile opasne po život. Jedna je vikala "meine Damen" i sve nas šibom tukla. Svi smo radili u fabrici osim nekoliko njih koji su ostali u logoru i pomagali ili u7 kujni ili radili nešto drugo. Radili smo u dve smene - od šest ujutru do šest uveče jedna smena i od šest uveče do šest ujutru druga. Jedne nedlje si radila pre podne, jedne nedelje si radila noću.

Ja sam radila gde su bile ogromne napunjene granate i svaku granatu sam trebala da zašrafim. To je išlo u krug i gledale smo da svaku stignemo da zašrafimo. Iskreno rečeno, ja nisam svaku stigla da zašrafim i pustila sam je da ode, ali ona bi se opet vratila, bez obzira da li meni ili nekoj od nas. Jedni su to radili, jedni su radili dole gde su se pravile granate, jedni gde su se punile. Svako je imao svoje zaduženje i svako je znao svoje mesto.
Bio je sneg i velika hladnoća i možete zamisliti kada u šest uveče idete po tom vremenu, a Nemice vas vode. Nema wc-a, nema užine. Ima da ideš na wc samo jedanput  i to sa Nemicom koja stoji i čeka. Onda opet staneš u red i ideš. Bez njih, ma kako da si morao ići u wc, nisi mogao. Bilo je jezivo.
U toj fabrici smo bile samo mi Jevrejke i Nemci koji više nisu bili za rat. Ti što su već bili stari, od šezdeset pet, sedamdeset godina, morali su raditi u fabrici.

- Trebala im je radna snaga pošto su ovi mladji bili na bojištu.

Svi su bili u borbama, samo su ti stari bili sa nama. Mi u našem odeljenju nismo imali veze sa njima, zato što su oni radili na mašinama za kojima mi nismo. Ali bilo je od nas Jevrejki koje su i tamo radile.

Tamo smo bili od novembra do oslobodjenja u maju. Isto smo tako bili zatvoreni u žice, jedina prednost je bila što je bio Waschraum. To je kao kupaonica. Bile su cevi koje su izbacivale vodu. Ta kupaonica je bila ogromna i bilo je hladno, ali si mogao ići svaki dan da se opereš. Mnogi od nas nisu mogli , jer kako mogu kada dodju posle šest uveče po toj zimi da idu. Waschraum je bio dosta daleko od naših soba. Taj logor je zauzimao veliki prostor. Bile su tri sobe. Mi smo bili u prvoj sobi, u sredini je bila najmanja soba, a na kraju najveća soba sa najviše žena.  Preko puta nas bila je zgrada u kojoj su bile hauzerke Nemice i oberštajn firera.

U Torgauu je bilo malo više hleba, ali za ručak je bilo isto što i u Aušvicu - jedan dan supa od koprive, jedan dan od marvene repe.  Ali smo zato i ujutru i uveče dobijali po parče hleba sa nečim. Isto kao u Aušvicu. 

Pred kraj rata Amerikanci su bombardovali našu fabriku. Mi smo svakoga dana radili osim nedelje. Nedeljom smo svi u logoru morali da razdvajamo naše krevete. E, onda smo imali krevete po četiri, pet u redu ali je svako imao svoj. Bili su puni, puncati stenica. Stenice, bele vaši. Onda smo svake nedelje to ribali, to nam je bila zabava. To nam je bio nedeljni program. Nedeljna zabava. Iako smo se svake večeri skidali goli i po toj zimi se prali, ništa nije vredelo. Sve je bilo puno stenica i vaši. Mi nismo imali jastuke ili nešto na čemu da ležimo. Imali smo neku ćebad i ništa drugo. 

- Kako je izgledalo to oslobodjenje u maju?

Sada ću Vam odmah ispričati, ali još nisam došla do kraja. Pošto nismo mogli ići u fabriku jer je bombardovana, a približavali su se i Rusi i valjda Amerikanci, onda su nas vodili na poljanu da u kamione tovarimo granate. I to se moralo ići i ići, nije bilo blizu. Da tovarimo granate, a front samo što nije do njih došao! Švabice su nas sa prutevima vijale da nosimo granate. Što one nisu nosile svoje granate! Jednog dana počela je da zavija sirena, a mi napolju. Nemice su se jako bojale za svoj život. To sam isto zaboravila da Vam kažem - recimo noću smo radile, a danju kada treba da spavamo avioni iznad nas lete. Nemice sve dolaze po nas da idemo napolje da one sačuvaju svoj život, jer neće gadjati logoraše. To nisu bili pravi bunkeri već iskopani tuneli i tamo smo satima morali sedeti i nismo spavali, a noću smo morali da radimo. To je bilo pre bombardovanja, a za vreme bombardovanja što sam Vam sada kazala, svi smo polegali na zemlju a oni lete iznad nas. Ja ne znam, verovatno su znali da smo mi...

- Ja se isto pitam da li su oni vas videli, jer dešavalo se da saveznici bombarduju i logor  i logoraše.

Nas su tada videli jer smo bili velika grupa i morali smo da nosimo granate. I nijednu bombu nisu bacili, prema tome znali su da je logor.
Pre nego što su Rusi i Amerikanci došli u Torgau, oni su već znali da su saveznici jako blizu. Jednog jutra smo se probudili, kapija je bila otvorena, uniforme ostavljene. Sve su pobegle osim oberštajn firera. Ja ne znam šta je to on imao sa Rusima, uglavnom Rusi su ga pogodili metkom u vrat.On je ostao sa nama, nije pobegao. Ne mogu da kažem da je ikoga tukao ili nešto. Sve najgore mogu reći samo za te Švabice hauzerke koje su nas čuvale. On se u to nikada nije mešao. On im je verovatno bio nadredjen. A jedini je on stradao i jedini je koga su Amerikanci obesili jer ga je neko prijavio.  

- Čekajte, njega su Rusi ranili?

Ruski zarobljenici su ga ranili i on je ostao sa nama.

- Zato je u stvari ostao, zato što je bio ranjen?

Ne znam da li je ostao zato što je bio ranjen, ali se on nikome od nas nije zamerao. Uglavnom, nije mi žao. Svaki Nemac je to zaslužio, naročito ako je čuvao logor. 

- Upravo tako. On je morao da zna šta one rade.

Baš tako. On se pravio fin, ima porodicu...A kada je on nas trebao da vodi u ne znam koji logor u blizini, nije nas vodio. Ostavio nas je tamo. On je sigurno mislio da će se on spasiti preko nas, ali nije. Mislim, kao Nemac je zaslužio i gore stvari ako je sve vreme držao nas u logoru. Nismo bili ni u čemu povlašćeni, naprotiv. Radili smo i izrabljivali su nas koliko god su mogli. 

- Kada je ostala otvorena kapija logora i kada su ove sve pobegle, vi ste ostali sami?

Sami smo ostali. Oni koji su se prvi snašli, odmah su otišli u magacin. Trebalo je do tamo ići kilometrima, ali je tamo bilo hrane i svega. Ja nisam bila medju onima koji su prvi išli. Posle toga su došli Amerikanci. Oni su otvorili sve magacine i donosili nam svega i svačega. Ne da smo jeli, nego smo jeli...Mi gladni, željni svega. Nikad ni mleko, ni jaje, ni meso, ništa nismo imali, ništa na svetu. Sećam se kada sam u Aušvicu jedanput našla list od kupusa. Sa zemlje sam ga jela. Drugi put sam našla jedan tako mali krompir i jela sam ga neoljuštenog i neopranog. To je bilo već posle onoga kada sam bila bolesna. Valjda sam postala već otporna na sve. Mislim da sam zato ostala živa što sam bila puna vitamina i puna svega jer sam od kuće došla. Mislim, mom organizmu nije ničega falilo, zato sam ostala živa.

Kada su ušli Amerikanci, naš logor je bio prvi ženski logor koji su oni oslobodili. Bili su - paf! Onda su nam kamionima donosili hranu. Ali, oni su ostali samo sedam dana i onda su došli Rusi.

- Jeste li bili smešteni na nekom drugom mestu ili ste ostali u okviru logora?

Ostali smo u okviru logora, gde bi išli. Logor nije bio u gradu, mi smo bili skroz izvan grada. Okolo su bile čiste poljane, ništa drugo.
Posle sedam dana su došli Rusi. Još nekoliko dana smo bili tamo i posle smo se svi spremili i napustili logor. Trideset šest kilometara smo išli peške do Ajlenburga. Tamo su bili Amerikanci i oni su nas smestili po kućama. Bilo je praznih kuća koliko hoćete. Pobegli su Nemci. Dobijali smo na kazanu doručak, ručak i večeru koliko je ko hteo, samo što nismo smeli odmah toliko da jedemo.

Iz Ajlenburga smo otišli u jedan grad u istočnoj Nemačkoj i nikako ne mogu da se setim kako se zove. To je veliki grad i bila je velika trgovina krznom. Toga se sećam jer je moj otac bio krznar i bio je upravnik jedne fabrike "Astragan" d.d, pa je išao tamo da nabavlja krzno. U tom delu grada gde smo bili, bili su i Amerikanci i opet su nas lepo smestili. Tamo smo bili jer smo čekali prevoz da se vratimo kućama. Dosta dugo smo tu bili i onda su nas kamionima prebacili u Češku. Prvo smo bili u Plzenu deset dana, onda u Pragu četrnaest dana i onda dugo u Bratislavi jer se stalno morao čekati prevoz. Bilo nas je strašno mnogo, jer tamo smo se sreli sa drugim Jugoslovenima koji nisu bili Jevreji, ali su isto bili u logoru zarobljeni. Kako je koji voz stizao, tako su nas smeštali u njega. Tako sam dosta dugo bila u Bratislavi, a i tamo su nam dali stanove. Valjda je tamo bilo iseljenih stanova.

- A sve vreme ste bili sa ove tri devojke?

Uvek zajedno sve do Bratislave. Kada su u Bratislavi pravili transport Mira i ja smo otpale, a Silvija i Bebica su ušle u taj transport. "Samo idite, mi ćemo za vama". Tako su one tri nedelje pre nas stigle kući. Mi smo stigle početkom avgusta, a one negde polovinom jula. Mira je svoju malu ćerku ostavila kod mame i kod očuha. Mama joj je bila udata za Srbina.

Mi smo došle početkom avgusta. Ja sam stanovala preko puta Mire. Moj brat je iz logora došao kući ranije, 28. juna.
- On je ostao u Aušvicu?

Ne, nije. Bio je u nekoj fabrici u Nemačkoj. Dobio je tifus pred sam kraj rata, ali je hvala Bogu preživeo.Srela sam se sa njim u Novom Sadu. Došla sam kući, ali on nije bio kod kuće. On je stanovao kod naše familije. Našli smo prazan stan bez ičega. I roletne, i šaltere, i plafonske lampe, sve su pokupili. Jedna naša stanarka je rekla da je kod nas bio smešten magacin. Tamo su se skupljale stvari i svako je nosio šta je hteo i dabome da ništa nije ostalo.

- Kako se brat zvao?

Hugo Rot. Pisao je mnogo. Davno je već umro, pre šesnaest godina.Bio je jako pametan i sve ga je na svetu zanimalo.

- Niste pomenuli kako su se zvali Vaši mama, tata...Ko je sve stradao od Vaše familije?

Marija Rot je mama. Bela Rot je tata. Amalija Grin je baka. Vratili smo se samo brat i ja.

- Imali ste još rodbine u Rumi.

Svi su ubijeni. Jedino je preživeo Rajh Arnold. On je bio u partizanima. On je kasnije bio savezni ministar za pravosudje. Njegova dva brata su stradala u Rusiji gde su ih odveli. Njegova sestra sa mužem i sinom u Jasenovcu. Njegovi otac i mati su bili jako stari ljudi i nisu ni stigli do Jasenovca. Njih su ubili usput.

Bebica se vratila. Zvala se Marija Štajner, udata Šozberger. I Henrijeta Štajner se vratila, ali ona nije bila sa nama. Ona je bila osudjena na četiri ili pet godina zato što je bila komunista. Madjari su je osudili i tu su je maltretirali i mučili. Posle je prebačena u logor, ali ne u Aušvic. Da li u Buhenvald ili...ne bih mogla da Vam kažem. Henrijeta je bila moja sestričina, Bebicina rodjena sestra. Njihov brat je stradao u Rusiji. Nema gde nisam imala da mi je neko stradao. Da li u Jasenovcu, da li su stradali kod kuće, da li u Aušvicu, Rusiji...Nema mesta gde nemam familiju koja je stradala.